JRI deeply mourns the loss of Dr. Smilja Avramov, who was for many years a Member of the Honorary Advisory Board of the Jasenovac Research Institute and a long-time supporter of our organization.

We also remember her great contributions to the scholarship on and public awareness of the Holocaust in the NDH and former Yugoslavia and to the study of the extermination camp of Jasenovac.

The following article is from http://hronograf.net/2019/11/27/borba-protiv-zaborava-profesorke-smilje-avramov/


Thanks to her tremendous reputation abroad, the connections she has gained as a lecturer at the most prestigious universities, the experience she has gained during her decades of research work, and the impeccable knowledge of several foreign languages, Professor Avramov has been able to gain access to some of the most mysterious and the most famous foreign archives. The books that emerged as a result of her thorough research, written in impeccable style and backed by incontrovertible evidence and facts, are at the very top of the world literature in international law and political science. They are also an indispensable starting point for anyone who wants to understand the tragic events in the territory of the former Yugoslavia, but also the broader international circumstances and processes that led to such unraveling. Prof. Avramov’s extraordinarily valuable individual works, such as “The Trilateral Commission: World Government or World Tyranny,” “Opus Dei, the Vatican’s New Crusade,” and “Civil Society and Non-Governmental Organizations: An Alternative Model to the World Community,” as a whole, reveal a global context, colloquially called the “New World Order”, in which events in the former Yugoslavia were possible to play out in a familiar way. Particularly curious is the fact that she wrote most of these books in the ninth decade of her life, and that the scope of topics and data covered is so extensive that it would normally require the work of an entire institute to process them, which speaks volumes about her intellectual superiority, fanatical commitment and the persistence with which she approached the business. For Professor Smiley, however, these works were much more than an academic and scientific challenge and a patriotic duty. First and foremost, they are a family debt to the victims of her family and a deeply understood categorical, moral imperative in the war against the oblivion of a forgotten people.

When on October 2, 2018, at the age of 101, the already weakened heart of legendary international law professor Smilja Avramov stopped beating, Serbia was left without one of the most humble, educated and honorable representatives of the true national elite. Although she has repeatedly indebted our country with her public activities and writings, it must be noted that, just like her poorly attended funeral, Smily Avramov was quite modest, and part of the public was also unpleasantly surprised to learn that the esteemed professor never became a member Serbian Academy of Sciences and Arts. On her 100th birthday, just over half a year ago, her colleagues at the Law School honored her at a gala dinner and celebration during which Professor Branko Rakić ​​concluded that the “happy” date of her birth (February 15, 1918) was deeply symbolic, because she has been a lifelong professor of freedom and justice, the state and the nation. God gave Professor Avramov an unusually long and fruitful life, and she dedicated it to the tireless struggle for the truth about the suffering of the Serbian people in the Twentieth Century. During the tumultuous 1990s, when the common state collapsed in bloodshed for the second time, and the entire Serbian people were satanized and exposed to tremendous pressures to accept the sole blame for war and destruction, Professor Avramov was a light in the darkness, one of the most penetrating, convincing and the most consistent defenders of the Serbian position in the world.

Када је 2. октобра 2018, у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српске академије наука и уметности. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола године, њене колеге са Правног факултета одале су јој почаст на свечаној вечери и прослави током које је професор Бранко Ракић закључио да је „сретењски“ датум њеног рођења (15. фебруар 1918.) дубоко симболичан, јер је професорка читавог живота била борац за слободу и правду, државу и нацију. Бог је професорки Аврамов подарио необично дуг и плодан живот, а она га је посветила неуморној борби за истину о страдању српског народа у XX веку. Током бурних деведесетих година минулог столећа, када се по други пут у крви распадала заједничка држава, а читав српски народ био сатанизован и изложен страховитим притисцима да прихвати искључиву кривицу за рат и разарања, професорка Аврамов била је светло у тами, један од најпродорнијих, најубедљивијих и најдоследнијих бранилаца српског становишта у свету.

Захваљујући огромном угледу који је уживала у иностранству, везама које је стекла као предавач на најпрестижнијим универзитетима, искуству које је „испекла“ током вишедеценијског истраживачког рада, као и беспрекорном познавању неколико страних језика, професорка Аврамов успела је да дође до приступа у неке од најтајнијих и најчуванијих страних архива. Књиге које су настале као резултат њених темељних истраживања, написане беспрекорним стилом и поткрепљене необоривим доказима и чињеницама, спадају у сам врх светске литературе из области међународног права и политикологије. Оне су, такође, незаобилазна полазна тачка за сваког ко жели да разуме трагичне догађаје на подручју бивше Југославије, али и шире међународне околности и процесе који су довели до таквог расплета. Вансеријски вредна појединачна дела професорке Аврамов, као што су „Трилатерална комисија: Светска влада или светска тиранија“, „Опус деи, нови крсташки поход Ватикана“ и „Цивилно друштво и невладине организације: алтернативни модел светске заједнице“, посматрани као једна целина, разоткривају глобални контекст, колоквијално називан „новим светским поретком“, у коме је било могуће да се догађаји у бившој Југославији одиграју на свима познат начин. Посебан куриозитет представља чињеница да је она већину тих књига написала у деветој деценији живота, као и да је обим обухваћених тема и података тако опсежан да би у нормалним околностима захтевао рад читавог института за њихову обраду, што довољно говори о њеној интелектуалној супериорности, фанатичној посвећености и упорности са којима је приступала послу. За професорку Смиљу та дела, међутим, била су много више од академског и научног изазова и патриотске дужности. Она су, пре свега и изнад свега, породични дуг према пострадалима из њене фамилије и дубоко схваћени категорички, морални императив у рату против заборава једног забораву склоног народа.

Смиља Аврамов на свечаној академији у организацији Правног факултета у Београду поводом њеног 100. рођендана, 14. фебруар 2018.
Smilja Avramov at the Academy of Law organized by the Faculty of Law in Belgrade on the occasion of her 100th birthday, February 14, 2018.

Family history

In order to fully understand her life’s mission, we need to briefly review her family history. Smilja Avramov was born on February 15, 1918 in Pakrac, in what was then Austro-Hungary, just before the end of World War I, to the wealthy Serbian Blagojevic family. Her childhood was marked by harmonious family relationships, but also by strict patriarchal upbringing, in which faith and attachment to the Serbian Orthodox Church played a crucial role. Her father, an engineer, educated his four children (two daughters and two sons) to develop serious work habits, a strong character and a deep sense of nationality. She completed high school in Sušak in 1936, after which she enrolled in law studies in Vienna. In college, she met her future husband, Dusko, a dedicated pre-war communist, with whom she soon married, which sparked opposition from her family.

Although relations with parents were smoothed out during one Christmas Eve, soon after the outbreak of World War II, the fall of the Kingdom of Yugoslavia and the founding of the Independent State of Croatia put the whole family at risk and put all members in great danger. Smilja ran away from Croatia with her husband, but the rest of her family was exposed to pressure and violence. Yesterday’s well-meaning Croatian neighbors and friends turned into bloodthirsty persecutors and Ustasha executioners overnight. Smilj’s father was arrested and deported to Jasenovac one night by a family friend. He was then killed in Jasenovac, and in addition to him, at least ten other members of his extended family lost their lives in the NDH in the most horrific ways possible. Much of the family’s property was confiscated, and even after the liberation and the establishment of communist rule, it was not even partially restored.

Породична историја

Да би у потпуности разумели ту њену животну мисију, потребно је да се укратко упознамо са њеном породичном историјом. Смиља Аврамов је рођена 15. фебруара 1918. у Пакрацу, у тадашњној Аустроугарској, пред сам крај Првог светског рата, у имућној српској породици Благојевић. Њено детињство обележили су складни породични односи, али и строг патријархални одгој, у коме су вера и приврженост Српској православној цркви играли круцијалну улогу. Њен отац, инжењер, васпитавао је своје четворо деце (две ћерке и два сина) тако да развију озбиљне радне навике, јак карактер и дубок осећај националне припадности. Гимназију је завршила у Сушаку 1936, после чега је уписала студије права у Бечу. На факултету је упознала свог будућег супруга Душка, убеђеног предратног комунисту, са којим је ускоро склопила брак, што је изазвало противљење њене породице.

Иако су односи са родитељима изглађени током једне Бадње вечери, убрзо су избијање Другог светског рата, пад Краљевине Југославије и оснивање Независне Државе Хрватске растурили читаву породицу и довели све чланове у велику опасност. Смиља са супругом бежи из Хрватске, али остатак њене породице бива изложен притисцима и насиљу. Дојучерашње добронамерне комшије и пријатељи Хрвати претварају се преко ноћи у крвожедне прогонитеље и усташке џелате. Смиљин отац једне ноћи бива приведен и депортован у Јасеновац, и то од стране кућног пријатеља породице. У Јасеновцу је и убијен, а поред њега још најмање десет припадника шире породице изгубило је живот у НДХ на најстрашније могуће начине. Велика имовина породице је конфискована, а ни после ослобођења и успостављања комунистичке власти она није чак ни делимично враћена.

Свечани пријем у Патријаршији на којем је Његова светост патријарх српски г. Иринеј Смиљи Аврамов уручио Орден Светог Саве 2. реда, 29. децембар 2014.
Reception ceremony at the Patriarchate at which His Holiness, Irinej, the patriarch of Serbia, awarded Smilji Avramov the Order of Saint Sava 2nd Order, December 29, 2014.

Smilja has repeatedly said in public that she knew exactly at whose house her family’s furniture, her mother’s piano and a rich collection of paintings had ended, but also that her “comrades” advised her not to talk about it too much or draw attention to it. Later, at the end of the war, she visited Jasenovac, where a former inmate, a Jewish doctor from Sarajevo who worked as a gravedigger, showed her exactly where her father ended up and described the method of execution. That traumatic experience forever marked her life and steered the direction of her academic work. After the war, Smilja Avramov became a professor of international law at Belgrade Law School, but also one of the world’s largest experts on the relatively new issue of genocide as a legal category. The categorical imperative comes in the form of dedicated and dedicated pedagogical work with students at the faculty, where she was regarded as one of the most beloved of professors, but also through the collection of historical material and scientific literature for a major study of genocide against the Serbian people in NDH. Due to her insistence on the word “genocide” in her lectures to students, and in relation for the monstrous crimes in the NDH during World War II, Professor Avramov suffered criticism from deans and colleagues at the Faculty of Law, and at one point she was expelled from the party.

The decades-long policy of silence and suppression of the truth about genocide against the Serbs in the name of false brotherhood and unity during the Titoist period led to a recurrence of the events of 1941 that Smilya Avramov as a girl survived. The categorical imperative demanded that she put all her knowledge and skills into the service of her people and her country in opposition to the false media image of developments in Yugoslavia, which was tendently created. Her book The Post-Heroic War of the West against Yugoslavia (1998) details the international context and historical circumstances in which the breakup of Yugoslavia took place. The cumulative effects of the protracted external factor process and the hasty recognition of secessionist republics, contrary to the United Nations Charter and the Helsinki Final Act, were a crime against peace, against Yugoslavia and, in the normative hierarchy of the international order, the “umbrella crime” from which all others subsequent crimes stem.

Principal Work

Professor Avramov also gave an extraordinary and comprehensive analysis of the internal mechanism of the destruction of the country with direct insight into the documents that preceded the civil war of the 1990s, given that she, as a member of the Serbian negotiating group, participated in the negotiations with the Croats agreed at the Milosevic-Tudjman meeting in Karadjordjevo, which the Croatian side left on its own initiative in April 1991, followed by attacks on the JNA barracks and the outbreak of conflict. This book is a true documentary treasure trove that not only satisfies the curiosity of lay readers interested in a better and fuller understanding of the mechanisms of crisis in which we find ourselves as a people, but also a legacy for scientists and researchers to address in the future. In addition to the 1992 Genocide in Yugoslavia in the Light of International Law, the “Post-Heroic War of the West against Yugoslavia” formed the basis of her later principal, two-volume work “Genocide in Yugoslavia 1941-1945, 1991-…”, Which constitutes a synthesis of all her acquired knowledge and the scientific endeavors, as well as the crown of efforts to tear away the suffering of her family and her people from oblivion. It should be noted that this book is of invaluable importance, as well as all others within its collected works, published by the Belgrade Academy of Diplomacy and Security, which has made a huge contribution to the culture and history of Serbs.

Смиља је више пута јавно говорила да је тачно знала у чијој кући је завршио намештај њене породице, клавир њене мајке и богата колекција уметничких слика, али и да су јој „другови“ саветовали да не говори о томе превише и да не таласа. Касније, по завршетку рата, посећује Јасеновац где јој један бивши логораш, јеврејски лекар из Сарајева који је радио као гробар, показује тачно место на коме је скончао њен отац и описује начин егзекуције. То трауматично искуство заувек је обележило њен живот и усмерило правац њеног научног деловања и рада. Смиља Аврамов постаје после рата професор међународног права на београдском Правном факултету, али и један од највећих светских експерата за релативно нову проблематику геноцида као правне категорије. Категорички императив јавља се у виду преданог и пожртвованог педагошког рада са студентима на факултету, где важи за једног од најомиљенијих професора, али и кроз прикупљање историјске грађе и научне литературе за велику студију о геноциду над српским народом у НДХ. Због инсистирања на речи „геноцид“ у предавањима студентима, а у односу на монструозне злочине на простору НДХ за време Другог светског рата, професорка Аврамов трпи критике декана и колега на Правном факултету, а у једном тренутку бива и искључена из партије.

Вишедеценијска политика прећуткивања и потискивања истине о геноциду над Србима у име лажног братства и јединства током титоистичког периода довела је до понављања догађаја из 1941. које је Смиља Аврамов као девојка преживела. Категорички императив налагао је да сва своја знања и способности стави у службу свог народа и своје земље у отпору лажној медијској слици о дешавањима у Југославији која је тенденциозно креирана. У њеној књизи „Постхеројски рат Запада против Југославије“ (1998) детаљно су приказани међународни контекст и историјске околности у којима се одиграо распад Југославије. Кумулативни ефекти дуготрајног процеса деловања спољног фактора и исхитрено признање сецесионистичких република, противно повељи Уједињених нација и завршног акта из Хелсинкија, били су злочин против мира у односу на Југославију и, у нормативној хијерархији међународној поретка, „кровни злочин“ из кога произилазе сви остали, каснији злочини.

Капитално дело

Професорка Аврамов такође даје изванредну и свеобухватну анализу унутрашњег механизма разарања државе и непосредан увид у документа која су претходила грађанском рату деведесетих година, с обзиром на то да је у својству члана преговарачке групе српске стране учествовала у преговорима са Хрватима, договореним на састанку Милошевић-Туђман у Карађорђеву, које је хрватска страна самоиницијативно напустила априла 1991. после чега су уследили напади на касарне ЈНА и разбуктавање сукоба. Ова књига представља праву документарну ризницу која не само да задовољава радозналост читалаца-лаика које занима да боље и потпуније разумеју механизме кризе у којој смо се нашли као народ, но и легат за научнике и истраживаче који ће се у будућности бавити том темом. „Постхеројски рат Запада против Југославије“ је, уз „Геноцид у Југославији у светлу међународног права“ из 1992, представљао основу њеног каснијег капиталног, двотомног дела „Геноцид у Југославији 1941-1945, 1991-…“, које сачињава синтезу свих њених стечених знања и научних стремљења, као и круну напора да страдање своје породице и свог народа отргне од заборава. Треба напоменути да је ову књигу од непроцењивог значаја, као и све остале у оквиру њених сабраних дела, издала београдска Академија за дипломатију и безбедност, чиме је дат огроман допринос култури сећања у Срба.


The first part of the first volume of this lavish, but at the same time sad and tedious multidisciplinary study, presents the theoretical background of genocide, a historical account of the development of the norms of new international criminal law, and the drafting and adoption of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide. The second part of the first volume is dedicated to the genocide against the Serbian people in World War II, from the occupation and division of Yugoslavia to liberation. Particularly, crimes in the German, Hungarian, Bulgarian occupied areas, as well as the genocide in Kosovo and Metohija are shown, while most of it is dedicated to genocide against Serbs in the Independent State of Croatia. The second volume is dedicated to the post-war period, the genesis of separatism, new forms of genocide, as well as the continuation of genocide against the Serbian people in areas where it was carried out during the Second World War. At the very beginning of the book, the professor talks about the specifics of the situation regarding the study of genocide against Serbs, which until recently in Serbia itself was a taboo topic:

 
“The genocide against Serbs was not only erased from world history, but until recently, it was also erased from our national history. In our textbooks, this phenomenon is simply omitted, it has not been found in footnotes. However, it should be said that the lack of scientifically based discussions on genocide in the former Yugoslavia is a much more complex problem than could be deduced at first glance. Academics remained silent in the face of the delicacy of the situation they faced in a skillfully revolutionary time. It is evident that without empirical research, no theoretical generalizations can be made, and in an atmosphere of false enthusiasm for the ‘brotherhood and unity of all our peoples’ there was no room for descriptions of crimes, horrific and incomprehensible to the common man. How to approach genocide beyond the possibility of its logical location in any plane of relationship: man to man, man to God and vice versa. How to explain Jasenovac and other concentration camps, and modern factories of death, Jadovno and other karst pits filled with Serbian corpses, whose existence meant the collapse of all moral rules, including metaphysical norms. It did not fit into one virtual Brozso-Kardelian world. Mention of genocide, even on the sidelines, provoked unexpectedly sharp reactions, both individual and collective. The delicacy of the situation also stemmed from the fact that a very small number of Croats, indeed very few, were in solidarity with the victims of the genocide, either as prisoners of war who refused to return home, although offered, or as guerrillas in the same ranks with Serbs and Jews. It doesn’t matter in this case; moral values ​​cannot be the subject of mathematical calculations.”

Professor Avramov ‘s large space in the book deals with the difference between war and genocide, genocide and massacre, genocide and crimes against humanity, war crimes and the Holocaust. Genocide is a unilateral mass and legal killing by the state, or its bureaucratic apparatus. Isolated massacres therefore cannot be classified as genocide. The difference is that genocide is a pre-planned and well-prepared action with a specific intent, while a massacre is a spontaneous act, a momentary operation that arises from a given moment and whose goals are limited. In this light, it should be said that the mass killings of Serbs in the NDH meet all the criteria to qualify as genocide. In her thesis, Professor Avramov categorically cites the restrictive laws enforced by the NDH on Serbs, as well as decisions and solutions that clearly were aimed at the ultimate extermination of all Serbs in territory under Croatian control.

The Collective Categorical Imperative

“Genocide is always a conscious commitment and a policy; it is never a historical coincidence,” as Irving Luis Horovic concludes, “and the establishment of a genocidal system is conditioned by the culture of one environment.” According to Professor Avramov, the culture of a nation is not determined by individual achievements in particular fields, but represents an integral phenomenon in which all segments of society are in balance. Criminal types can be found in every society, but it is not possible to develop genocidal potentials of society as a whole in societies at a higher level of political culture. The Roman Catholic Church in Croatia has a special responsibility, because religion is not only a theological system that explains man’s relationship to God, but also a moral code that regulates man’s relationship with man. Closing her eyes to this fact, as well as the direct involvement of clergy representatives in massacres, the Roman Catholic Church in Croatia transformed itself into a powerful machine of spiritual aggression through propaganda and giving “forgiveness” to Ustasha slaughterers, but also through the action of baptizing the Serbian people. Smilja Avramov states that the baptism was intended only for Serbs, but not for everyone. The principal position of the government was to translate into Roman Catholicism the poor. Commoners were considered to have a low educational level, so it was assumed that they would be ready to follow the Ustasha policy for small concessions. “Teachers, popes, merchants, wealthy craftsmen and peasants, and the intelligentsia in general, should be rejected except in cases where their personal integrity is truly demonstrated” was published as official guidance in Catholic Gazette No. 31, 8 August 1941.

У првом делу првог тома ове раскошне, али истовремено тужне и мучне мултидисциплинарне студије представљене су теоријске поставке геноцида, историјски приказ развоја норми новог међународног кривичног права и израда и усвајање Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Други део првог тома посвећен је геноциду над српским народом у Другом светском рату, од окупације и поделе Југославије до ослобођења. Посебно су приказани злочини на немачком, мађарском, бугарском окупираном подручју, као и геноцид на Косову и Метохији, а највећи део посвећен је геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској. Други том посвећен је послератном периоду, генези сепаратизма, новим облицима геноцида, као и наставку геноцида над српским народом на просторима у којима је спровођен и током Другог светског рата. На самом почетку књиге професорка говори о специфичности ситуације у вези са проучавањем геноцида над Србима, који је донедавно и у самој Србији био табу тема:

„Геноцид над Србима није избрисан само из светске историје, него све донедавно био је избрисан и из националне историје. У нашим уџбеницима тај феномен је просто изостављен, за њега се није нашло место ни у фуснотама. Међутим, треба рећи да је недостатак научно утемељених расправа о геноциду у некадашњој Југославији много сложенији проблем, но што би се то, на први поглед, могло закључити. Научни радници остајали су неми пред деликатношћу ситуације са којом су били суочени у једном вешто изрежираном револуционарном времену. Евидентно је да се без емпиријских истраживања не могу вршити теоријска уопштавања, а у атмосфери лажног заноса о ‘братству и јединству свих наших народа’ није било места за описе злочина, стравичних и несхватљивих обичном човеку. Како прићи геноциду ван могућности његовог логичног лоцирања у било којој равни односа: човека према човеку, човека према Богу и обрнуто. Како објаснити Јасеновац, и друге концентрационе логоре, те модерне фабрике смрти, Јадовно и друге крашке јаме пуњене српским лешевима, чије је постојање значило крах свих моралних правила, па и метафизичких норми. Није се то уклапало у један виртуелни брозовско-кардељевски свет. Помињање геноцида, чак и на маргинама, изазивало је неочекивано оштре реакције, индивидуалне и колективне. Деликатност ситуације произилазила је и из околности да се један број Хрвата, истина веома мали, солидарисао са жртвама геноцида, било као ратни заробљеници који су одбили да се врате кућама, иако им је то нуђено, било као герилци кои су се нашли у истим редовима са Србима и Јеврејима. Није у овом случају битан број; моралне вредности не могу бити предмет математичких калкулација.“

Професорка Аврамов велики простор у књизи посвећује разлици између рата и геноцида, геноцида и масакра, геноцида и злочина против човечности, ратних злочина и холокауста. Геноцид је једнострано масовно и озакоњено убијање од стране државе, односно њеног бирократског апарата. Изоловани масакри зато не могу да се подведу под појам геноцида. Разлика је у томе што је геноцид унапред планирана и добро припремљена акција с одређеном намером, док је масакр спонтани акт, тренутна операција која произилази из датог тренутка и чији су циљеви ограничени. У том светлу, треба рећи да масовна убиства Срба у НДХ задовољавају све критеријуме да буду квалификовани као геноцид. Професорка Аврамов у својој сгудији таксативно наводи рестриктивне законе које је НДХ спроводила над Србима, као и одлуке и решења која су за јасан циљ имала коначно истребљење свих Срба на територији под хрватском контролом.

Колективни категорички императив

„Геноцид је увек свесно опредељење и политика, он никада није историјска случајност“, како закључује Ирвинг Луис Хоровиц, „а успостављање геноцидног система је условљено културом једне средине“. Притом, култура једног народа, како тврди професорка Аврамов, није одређена индивидуалним достигнућима у појединим областима, него представља интегрални феномен у коме су сви сегменти друштва у равнотежи. Криминалне типове је могуће пронаћи у сваком друштву, али у друштвима на вишем степену политичке културе није могућ развој геноцидних постенцијала друштва као целине. Посебна одговорност лежи на римокатоличкој цркви у Хрватској, јер религија није само теолошки систем који објашњава односе човека према Богу, него и морални кодекс који регулише односе човека према човеку. Затворивши очи пред том чињеницом, али и директним учешћем представника клера у покољима, Римокатоличка црква у Хрватској претворила се у моћну машину духовне агресије кроз пропаганду и давања „опроштаја“ усташким кољачима, али и кроз акцију покрштавања српског живља. Смиља Аврамов наводи да је покрштавање било намењено само Србима, али не свима. Начелан став владе био је да се у римокатолицизам преведу сиромашни слојеви. Рачунало се са ниским образовним степеном ових слојева, па се претпостављало да би они били спремни да за ситне уступке безрезервно следе усташку политику. „Учитеље, попове, трговце, богате обртнике и сељаке, и уопће интелигенцију треба заобићи сем у случајевима када се доиста покаже њихова особна честитост“ објављено је као званично упутство у Католичком листу број 31, од 8. августа 1941.

Верски и политички поглавари НДХ, Алојзије Степинац и Анте Павелић
Religious and political leaders of the NDH, Alojzije Stepinac and Ante Pavelic

In the mass daily killing of Serbs, described and documented by Professor Avramov, it was difficult to draw a precise line between war crimes and crimes against humanity. Serbs were massively killed along all lines. The focus of collective terror was the planned and organized genocide perpetrated by the NDH. With a detailed chronological account of the formation of the NDH, its organizational structures and conceptual foundations, numerous terrible testimonies of all the camps in its territory, Professor Avramov introduces us to a declassified archival material containing little known information about the cooperation of communists and Ustashas, ​​the ties of the NDH leadership with the British intelligence, but also the poignant testimonies of contemporaries, perhaps the most striking impression being the testimonies and letters of Italian soldiers kept in the State Archives of Italy in Rome today. In his report of June 16, 1941 on the situation in Knin, the commander of the Italian Sassari Division, General Marticelli, described the animal bestiality of the Ustasha, noting that this act had caused a sense of contempt and disgust among the Italian authorities and soldiers. Giuseppe Angelini, an officer in the Italian Re Division, describes: “Thousands of Jews were deported to the island of Pag to be slaughtered or buried alive; Thousands of Serbs blinded and abused; entire families massacred, with no difference in gender and age. I decided to photograph such horrific episodes. Ancient hatred, racist and religious, erupted with all their anger at the sight of agitated Italian soldiers … “The Italian Occupation Command delivered over 8,000 photographs through the government in Rome of data on those killed and murdered, but, as Professor Avramov further states, Yugoslavia and Serbia has never had the political will to obtain this material and eventually use it in criminal proceedings.

The death toll in NDH territory has not been formally established to date, not because there is no data and documentation, as is often claimed, but because there is no political will. The State Commission for the Determination of the Crimes of the Occupiers and their Aides was formed in 1945, but abolished as early as April 12, 1948, not by accident. There was no definitive report on the number of casualties resulting from the source material, mainly from intelligence sources and the testimony of the inmates. The strategy of oblivion was designed deliberately and skillfully implemented in Broz Yugoslavia, in the name of the false “brotherhood and unity of all its peoples and nationalities”. The karst pits, with tens of thousands of victims, were paved, according to Broz, that execution sites across Croatia remained unmarked and even dishonored. The Jews paid tribute to their victims, identified them, erected magnificent museums for the victims of the genocide in Jerusalem and Washington, dedicated a “Remembrance Day” to the victims, to which they must pay deep tribute. But in these museums, there is little mention of Serbian victims of genocide, even in cases where they were put to death together and laid in the same pits. This sin need not be attributed to the Jews; sin falls on the soul of the Serbs.

We have adopted without protest a strategy of oblivion and manipulation of our own history, which will have its epilogue in the degradation of the nation we are surviving today and the hypocritical shift of responsibility from executioner to victim. When the issue of genocide against the Serbs was finally raised in the mid-1980s, a morbid game of numbers (Zerjavic, Kocovic, Tudjman, Kuharic, etc.) ensued, which was in function of what would follow in the 1990s. Today, a new strategy is being implemented: the relativization and rejection of all guilt. Before the end of the war, the Ustashas destroyed traces of their crimes, but there are first-rate sources in the archives of Rome, Berlin (Freiburg), London and Washington. There is an Archive of Yugoslavia with 3000 boxes, an archive of the Military History Institute, and finally local archives of Serbian communities in Croatia, which were, for the most part, transferred to Belgrade in the early 1990s. There are numerous acts with hundreds of identified victims as well as executioners.

У масовној свакодневној погибији Срба, коју описује и документује професорка Аврамов, тешко је било поставити прецизну границу између ратног злочина и злочина против човечности. Срби су масовно гинули по свим линијама. У жижи колективног терора налазио се планирани и организовани геноцид који је спроводила НДХ. Уз детаљни хронолошки приказ формирања НДХ, њених организационих структура и идејних основа, бројних страшних сведочанстава о свим логорима на њеној територији, професорка Аврамов нас упознаје са декласификованом архивском грађом у којој се налазе мало познати подаци о сарадњи комуниста и усташа, везама врха НДХ-а са британском обавештајном службом, али и потресна сведочанства савременика, од којих можда најупечатљивији утисак остављају искази и писма италијанских војника који се данас чувају у државном Архиву Италије у Риму. Командант италијанске дивизије „Сасари“ генерал Мартичели у свом извештају од 16. јуна 1941. о ситуацији у Книну описује животињску бестијалност усташа, уз констатацију да је овакав поступак изазвао код званичних италијанских органа и војника осећање презира и гађења. Ђузепе Анђелини, официр у италијанској дивизији „Ре“, описује: „Хиљаде Јевреја депортовани су на острво Паг да би били заклани или живи закопани; Хиљаде Срба ослепљених и злостављаних; читаве породице масакриране, без икакве разлике у погледу пола и доба. Одлучио сам да такве стравичне епизоде фотографишем. Древна мржња, расистичка и религиозна избијала је са свим својим бесом пред очима пренеражених италијанских војника…“ Команда Окупационих снага Италије је преко владе у Риму доставила преко 8000 фотографија са подацима о убијенима и извршиоцима убистава, али, како професорка Аврамов даље наводи, у Југославији и Србији никада није постојала политичка воља да се до тог материјала дође и да се евентуално употреби у кривичним процесима.

Број жртава на територији НДХ до данас није званично утврђен, не зато што не постоје подаци и документација, како се често тврди, него зато што не постоји политичка воља. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, формирана је 1945, али је укинута већ 12. априла 1948, не случајно. Изостао је коначан извештај о броју жртава до кога се дошло на основу изворне грађе, претежно из обавештајних извора и сведочења преживелих логораша. Стратегија заборава осмишљена је плански и вешто спровођена у Брозовој Југославији, у име лажног „братства и јединства свих њених народа и народности“. Крашке јаме, са десетинама хиљада жртава, забетониране су, по налогу Броза, стратишта широм Хрватске остала су необележена, па чак и обешчашћена. Јевреји су се одужили својим жртвама, идентификовали их, подигли су величанствене музеје жртвама геноцида у Јерусалиму и Вашингтону, посветили „Дан сећања“ на жртве, на чему им треба одати дубоко признање. Али у тим музејима мало је помена о српским жртвама геноцида, па ни у случајевима где су заједно пошли у смрт и положени у исте јаме. Тај грех не треба приписати Јеврејима; грех пада на душу Срба.

Прихватили смо без протеста стратегију заборава и манипулацију сопственом историјом, што ће имати свој епилог у деградацији нације коју данас преживљавамо и хипокритском пребацивању одговорности са џелата на жртву. Када је коначно средином осамдесетих покренуто питање геноцида над Србима, уследила је морбидна игра бројкама (Жерјавић, Кочовић, Туђман, Кухарић итд), која је била у функцији онога што ће уследити деведесетих. Данас се спроводи нова стратегија: релативизација и одбијање сваке кривице. Усташе су пред крај рата уништиле трагове својих злочина, али постоје прворазредни извори у архивама Рима, Берлина (Фрајбурга), Лондона и Вашингтона. Постоји Архив Југославије са 3000 кутија, архив Војноисторијског института, па коначно локални архиви српских заједница у Хрватској, који су, добрим делом, пренети у Београд почетком деведесетих. Постоје многобројна дела са стотинама идентификованих жртава, али и џелата.

Споменик Камени цвет у Јасеновцу
The Stone Flower Monument in Jasenovac

State-of-the-art technical tools and available materials make it possible to reach approximately the exact number of victims of genocide in NDH. General Gleiss von Horstenau quotes 750,000 Serbs killed in his memoirs. According to Italian sources, that number exceeds one million. The Jerusalem Memorial Center in Jerusalem rests on the motto: “Let us give the dead the name and place of eternal rest.” A collective grave was erected in the Hall of Remembrance, where the names of the camps and the execution sites were written, and the eternal flames burning. The Serbian people did not honor their victims in a dignified and civilized way, and until it does, it is unlikely that it will escape from the collective trauma it entered in the last decade of the Twentieth Century. It is our collective categorical imperative, and the work and moral example of Professor Smilya Avramov can serve as a valuable guide to this path of national awareness and healing.

Marko Tanaskovic, Stamp / New Standard

Савремена техничка средства и доступна грађа омогућавају да се дође до приближно тачног броја жртава геноцида у НДХ. Генерал Глајз фон Хорстенау у својим мемоарима наводи цифру од 750.000 уморених Срба. Према италијанским изворима, тај број премашује један милион. Меморијални центар Јад Вашем у Јерусалиму почива на геслу: „Дајмо мртвима име и место вечног починка“. У „Дворани сећања“ постављен је колективни гроб, где су записана имена логора и стратишта и где гори вечни пламен. Српски народ није се одужио својим жртвама на достојанствен и цивилизован начин, а док то не учини, тешко да ће изаћи из колективне трауме у коју је ушао у последњој деценији XX века. То је наш колективни категорички императив, а дело и морални пример професорке Смиље Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на том путу националног освешћења и оздрављења.

Марко Танасковић, Печат / Нови Стандард

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *