„Управо сам сазнао за смрт нашег драгог пријатеља, вође, ментора Џона Ранца. Имао је 100 година. Џон је био оснивач JRI-ја и један од наших најважнијих вођа. Рођен у Пољској, био је вођа покрета Хашомер Хацаир (Социјалистички ционистички) пре Другог светског рата, а затим јеврејски партизански герилски борац током рата, блиско повезан и са вођама устанка у Варшавском гету. На крају су га заробили нацисти и послали у Бухенвалд где су га немачки комунисти заштитили, идентификујући га као нејеврејина. Након ослобођења, изгубивши породице, он и његова супруга Ница дошли су у Сједињене Државе након што су неко време провели у логорима за расељена лица. Џон је посветио свој живот подучавању света лекцијама Холокауста. Доживотни социјалиста, био је посвећен побољшању људске расе, антирасизму, антифашизму и планети. Једно време је био међународни вођа преживелих из Бухенвалда. Много пре већине других људи, разумео је и говорио против уништења Југославије и опасности од...“ препорођени хрватски фашизам са својим босанско-муслиманским додатком, уз подршку препорођене империјалистичке Немачке и уз подршку америчког империјализма. У супротстављању безмозгој англоамеричкој левици, он се иступио и често предводио борбу против антисрпске клевете која је захватила свет 1990-их. Срели смо се на Универзитету Колумбија 1993. године након одвратног фестивала мржње који су организовали Богдан Денич и други, позивајући на рат против Срба, где смо били једини двоје људи од стотина присутних који су се изјаснили против тога. На крају догађаја, тадашњи 73-годишњи преживели Холокауста трчао је за мном по ходницима и викао за мном: „Чекај! Не можеш отићи а да ми не даш своје податке. Морамо сарађивати!“ Тако је почело једно лепо пријатељство. У фебруару 1994. године, обоје су нас напали и скоро убили хрватски и босанско-муслимански фашистички насилници само зато што смо делили летке на којима је писало „Клинтон – не ради оно што је Хитлер урадио!“ (Наравно, Клинтон је урадио оно што је Хитлер урадио.) Они који се сећају Џона, сећаће се његових страствених и интелигентних говора. Никада није пропустио да подсети људе да су се Срби и Јевреји заједно борили и заједно умирали против фашизма током рата и у логорима и да су делили исту судбину. На првој Међународној конференцији и изложби о Јасеновцу 1997. године, захтевао је да се све организације Холокауста извине српском народу што их нису признале као жртве Холокауста. Затим је био тамо на оснивачком састанку Истраживачког института за Јасеновац на крају те конференције 31. октобра 1997. године. Упутио сам саучешће Џоновој ћерки Ширли, сину Шелдону и породици. Иако је патио од Алцхајмерове болести током последњих 10 година свог живота, могао је да ме препозна чак и недавно и патио је само током последње недеље свог дугог и невероватног живота. Нека је његово сећање вечно и да нас све инспирише. Породица ће одржати приватну сахрану и неће седети у Шиваху због COVID-19.